Beleške o noćnom saobraćaju, ljubav, diskovi i svakodnevna kafa

Noćni saobraćaj. Zemljište okolo je sveto zemljište, poganište malih, dalekih, stranih, braon zemljište, nađubreno zemljište, prihvatilište, poglavište, svetilište, nečije, pa se potegnu ruke rade smelo, telo se znoji, u znoju lica, hrabar i odlučan radi, žuljevi na sve strane, crvenilo od sunca. Koga hoće u komšiluku, da li volite visoke zgrade da se putuje liftom, tašna u ruci, sat na ruci, ogrlica oko vrata, crno belo, život je crno belo, sivilo oblaka iznad, nad kupolom i skupim restoranom, sladoled. Stvarni gradovi se prave od cigala, različitih cigala nasumice pobacanih pored drugih, raste, pušta pipke, ukorenjuje se, zarasta, a nema mesta, jedino, za tvrđave i utočišta blaženje debilnosti.

Ljubav. A uostalom, to se zna, to se zna. Kada nastupi jesen mog proleća, tada se zna, tada se zna. Nema hodanja osim uvijanja da dohvatiš, da po malo zahvatiš umom sve te predmete kao u nekoj kesi skupljene na jedno mesto, na jednom nosaču atributa i paralelnih modusa. Baterije koje mogu da se napune tada, to se zna, to se zna, korisne su da vidiš te razne atribute u očekivanju na mestu u mraku mirno stoje, čekaju na mestu. A inače se ide u mraku samo sada stojimo i očekujemo, posle niskog starta zaključani u poziciji, na sredini sobe, u društvu, toliko se zna.

Diskovi. To mora da se zavši jer svrbi, kao semafor, crveno svetlo, prodavnica red, pljeskavica na roštilju, mora što pre. Inače se događa ne znam šta, i to nepoznato će da uhodi prijatelje dok se sretnu sa slepom ulicom. Onda će da odahnu jer udobno je da put izabere odredište, da te smesti, tako da nema bojazni da bi ikada morao da se krećeš, još manje da misliš o pravom sopstvu u tebi i mogućnostima.

Svakodnevna kafa. Samostalno dozirano.

Noćni saobraćaj. Možemo da odemo ako hoćeš. Male protekcije usput nije nešto što bi sa radošću odbili. Povezati dve tačke hodom jeste preveliki zalogaj, naviru sećanja na plemena, drumske razbojnike, neosvetljene pruge, podvožnjake, bare, blato, čopore pasa lutalica. Grad se raspao na male feude i sada su pasoške kontrole postale sve učestalije, pasoš je tvoj izgled, miris, proizvoljna boja, parče odeće, pogled, susret, način hodanja, raspoloženje. Ne, hvala, onda autobusom, idemo li? Da, posle svega, samo već jednom krenuti, jer dan je uzeo sa sobom sve što je mogao da proguta, za noć je ostalo malo, sada smo na ivici nekakvog stanja u kome smo dovoljno spremni na jedan takav kompromis. Ono čemu se nismo nadali jeste stajanje u mestu, sa morem sapatnika, živahan korolit, ukraden vazduh iz grla. Iz arhetipskog sećanja na turizam logora smrti, kao eho dolazi i objašnjava, preci nisu morali da plaćaju takav prevoz.

Ljubav. Molim vas, neredi u sred noći, između nas, u poverenju, najnoviji program u slučajnost doveden i aljkav. I taman kad se oseti toplina ovih ulica, vreme je da se krene u odlučno brisanje nevinosti, dok zaštita neće nikad doći. Čežnja za grčkim stilom ali bez ideje i šarma. Dok ima toliko restorana, libanski, meksički samo su jedni od njih, i tamo ćemo doći, ali naravno minus egzotika. Kada nam je dvoljno već sasvim malo da povlačimo manevre, stavljamo kape i šlemove, na prvi znak nečega što nam ne odgovara, i to ne može da čeka, i svi drugi osećaju da je vreme pokupilo svoje stvari i pobeglo od nas, ostavljajući nas u u trenutku u kom su se svi datumi sabili u jedno sada, singularitet bolova i imploziju trpljenja.

Diskove. Čekanje da će doći, da će otići i vratiti se. Otićiće, ali vratiće se možda, zato što je uvek bilo tako. Uvek je dolazilo, došlo, zatim ponovo otišlo. Očekivanje je da će otići, valjda neće samo da stoji tu i zuri u nas. A da li će se posle vratiti. Neće, možda? Hoće li se kretati kako treba, kako se očekuje, kako smo već uskladili svoje kretanje prema tim anticipacijama? Da li moramo da vodimo računa o onome što je tuđi hir, da će svaki dan doći, i zatim ponovo otići?

Svakodnevna kafa. Konačno, ne oslanjati se na tuđe umeće.

Noćni saobraćaj. Sve je lakše od aviona koji guta težak obrok kerozina i zatim ga odmah bljuje, ta lebdeća i pokretna eksplozija prenosi kreditno sposobne ljude sa jednog na drugi kraj teritorije, para vazduh kolonija, delimično suverenih entiteta, ometa popodnevni san u prigradskim opštinama. Možda se ne osećamo bezbednije u noćnom autobusu, čak i kada je pun zveri žednih krvi, i udesa smo svesni tek nakon njega, ako smo živi i dalje, ali uz pomoć male štednje i investiranja kupuje se vreme leta, i dok nakon havarije ta masa metala i plastike pada ka tlu, imaš dovoljno vremena da se setiš svoje omiljene molitve, ili uspomena, ili da na brzinu iskontempliraš ceo platonovski dijalog o smrti, i to je neka privilegija, zar ne? Tako se kupuje vreme, tome treba težiti, jer ako je halapljivost i dovela do krize, ako je pomama ugrozila dobrobitak svih nas, ako je pohota savladala razum, u zadnjim sekundama će se pokazati da je produžilo naše vreme, i to nema nikakve veze sa dobrim ili lošim.

Ljubav. Susret bez prošosti, ono što je trebalo da se obuzda i ostavi, arhivira, sva ta gomila praznog papira u kancelariji, sve te kopije praznih papira, uredno zaheftane, da podsećaju na dane kada su male mrlje na njima trebale da svedoče da postoji nekakav sadržaj. Ta gomila se može i baciti ali i dalje svojom prazninom svedoči o danima koji su bili tamo pre nego što je usledilo ono što će upisati prva slova, mala i nejasna, celo pisanje se učilo, memorija je činila prve korake, dok su koraci išli napred, grozničavo, jer je bilo mnogo mesta koje je trebalo obići, prvi put.

Diskovi. Sporo živiš, sporo hodaš, tvoji prsti ne žale za pragovima i trzalicom, tvoja leđa su zaboravila na kajš i težinu dobrog drveta, nema podrumske prašine da nadražuje nozdrve, nema kolege da ometa planove, nema potrebe da vičeš svoje ime da bi opravdao sebe, nema pogleda od kojeg da zavisiš i da se, ponekad mada ne suviše često, prilagođavaš, tako dolazimo do pravog stanja stvari. Razbijena vojska na drugim krajevima sveta, neki još vode svoje ratove, drugima se priviđa neprijatelj od kojeg beže i skrivaju se, drugi se pitaju kuda da krenu sada, gde je najbliža pošta, telefon, telegraf, internet centar, da se jave centrali, neznajući da je centrala proglasila još odavno neplaćeno odsustvo za sve zaposlene i da će tako ostati dok se ne dokaže suprotno. Kuda ćeš sad da kreneš vojniče kada je vekovni neprijatelj otišao da otvori restoran zdrave hrane?

Svakodnevna kafa. Piješ u avionu, ali svakako ne da se opustiš.

Noćni saobraćaj. Umetnost pravljenja kontrolnih punktova. Mi svakako ne živimo od provere autentičnosti ali to je ono što nas zanima jer neko mora da štiti naša dobra od neumerene upotrebe. Upravo stigli sa dalekih mora, u potrazi za resursima, sa svojstvenim načinima zabave, trke u kontejnerima nizbrdo. Umesto iteracije tema o nepravdi tržišta recimo samo to da nas ništa ne zanima, jedanput preskoči, drugi put biće lakše, bez iluzije da je bilo kakav rad nešto što se radi za sebe. Tako se punktovi uostalom i prolaze. Jedno veliko ne znam, opšte ukidanje livngvističkih sklonosti, pragmatično neznanje. 

Ljubav. Solidno ispunjeno vreme neće biti kriterijum za izdavanje prevaganih očekivanja subotom uveče. Šta god to značilo idemo dalje i sada smo na snegu, kao i ponekad kada ne znamo kuda bi išli. Bolje nego na ledu, mekše, čistije. Više puta sedmično, ako stignemo zovemo prijatelje i dobro smo. Sve u svemu, čaj ili kuvano vino, tragove konzumacije ostavljamo za nama, pune se kante i sudopere, tako treba odbacivati suvišno, birati umešno, biti musav i zadovoljan.

Diskovi. Prženi kikiriki obmotan nečim ljutim se topi u ustima kao neki rif neke pesme, godi ali nekako bocka, ekvivalent sonične rakije. Teško je piti ponovo čak i ako osećaš potrebu za tim. Usta su žedna ali navika je izbledela. Toliko je popijeno da je izgubljeno pijanstvo kao takvo, ostala je uspomena.

Svakodnevna kafa. Ohladila se prilično.

Noćni saobraćaj. Sprečiti tamošnje meštane da budu nekakva strašila u povesti pada u duboke doline, iza šuma sa sve gušćim žbunjem. Njihov plan je zaokružiti i iz unutra pročistiti. Možda bi i pustili virus napolje ali znaju da time stvaraju neugodne svedoke. Strog otac tera članove da ćute o nasilju, neka samo strah sa lica ukućana govori dovoljno jasno. Ako i dođe pretnja po oca, on ima svoje taoce. Sa druge strane, ponudiće sir, kajmak, nešto preostalog mesa, da se jača, održi i preživi do sutra. Glad će vezati potomke preko nevidljive vrpce. I uveče će doći red na epove, na priče o svetim ubistvima u vremenu koje su prethodile kolektivnoj suštini koja se u krvi konstituisala. Da je zemlja dobijena tek tako, bez krvi, čini se da bi ipak morala da se traži žrtva da se umire neshvatljivi bogovi. Zatvoren sa svemoćnim ocem u kući, u malom domaćinstvu, gluv, slep i nem, put u jednom pravcu, nepristupačnim putem. I onda, odjednom, pobeći, kroz živu ogradu ogreben, zadihan, nemoguć, dezorijentisan. Usklađivati dah sa novim vazduhom, naučiti disanje ispočetka. Disati opušteno a ne kao da vazduha može svakog časa nestati. Kao novo rađanje.

Ljubav. Izdradi grad, napravi male kućice i pored vrtića da stoje stari automati za slatkiše i da nikad više, nikad više, ne bude kiše. Napravi asimetrične ulice, neka sve izgleda kao da je oduvek postojalo, da su kuće srasle u zemlju i pustile koren, da ulice krivudaju slučajno kao reke, da su ptice na svakom krovu, i da šetnje nisu nikad dosadne. Sprovedi jedan potok kroz sredinu, neka izlazi tu i tamo, skrivenim tunelima, tu će se igra igrati, tu se može sakrivati i biti, sam ili u društvu, na skrivenom mestu. Stavi parkove na nekoliko mesta, kao kulen na pici, u gradskom sendviču i simfoniji njegovog ukusa. Napravi grad ali da izgleda kao da je oduvek postojao.

Diskovi. Stanice voza su sve bliže i bliže, to sigurno nije zato što je voz naročito brz. Upravo suprotno, voz se tetura kao ranjena čelična zver i sada se preturio na bok, uzdišući kao da ga more bolesti i neke njemu znane brige. Pošto je karta jeftina, i kontrole praktično nema, svi slobodno putuju. Štaviše, voz je toliko spor da je i stopiranje moguće. Ili, možete zaustaviti voz da bi otišli u wc u nekom od vagona, zašto da ne. Nekada smo išli brzo, kako se približavamo odrednici, kako se sećamo odakle smo pošli, kako pokušavamo u mašti da zadržimo postavku stvari koja nam odgovara, tako će nam spora vožnja pokazati zaboravljene stvari koje smo hteli da u zaboravu i ostanu. Kada dođemo kući, sva energija je iščezla, doći do kreveta i zaspati, zamišljati dalje, očajnički pokušavajući da se zadrži osećaj koji smo poneli odnekud.

Svakodnevna kafa. Dovoljno je reći da buđenje nije ni potrebno ni poželjno.

Nocni saobracaj. Svako treba da ima svoje fontove, cak i kada ne zna sta ce sa njima. Ta slova dobacuju daleko, jos se nisam vratio iz zamisljenog predela u kome ljudi ne kazu moja zemlja, tvoj grob i vice versa. Hajde da se dekonstruisemo, da vidimo koliko male sadrzaoce mozemo naci i kakav je njihov sastav. Svi ih trazimo, i nocu je potraga narocito aktivna dok visimo iz autobusa, prisilnog jednistva, mase naroda koji nastaje i rasplinjuje se ka poslednjoj stanici. Takva je sudbina svakog jedinstva i jedva cekam poslednju stanicu, tada cu biti kuci. Mnogo pametniji ali sa bolesnim umorom koji ce jos dugo otezavati svaki korak napred.

Ljubav. Besprizorni kompleks vrednosti obasipa nas cvecem i drvecem, u krugu stojimo sa nogama u vis dok nam kose miluju travke. Crvene loptice odskacu po poljani i beze niz neravnine, cutke ih pratimo dugackih ruku spremni da ih bacimo napred, ali loptice slusaju samo sebe. One se nece nikada same vratiti, kako je to dosadno.

Diskovi. Napokon, nemam nista da kazem, ispunjenje je kompletno i uvidjaj u trenutno stanje je dijagnostikovalo izbeljivanje svake nijanse smisla. Napokon, uvek postoje spremni da zapisu ponesto, napokon, ko je dovoljno dokon. Ili cu napisati disertaciju, ali ne, suvise ozbiljno je to, mi smo da dosli po kokice, kazu projektovani prolaznici.

Svakodnevna kafa. Razbuditi se i videti sta?

Noćni saobraćaj. Poštovanje pravila igre, zakon je isti za sve, jednako poniženi u saobraćaju za hleb, jednaki u gladi, solidarni u bespuću. Jednaki u parku kada ih zakon bez razlike tretira kao krivce – jedan je kriv, drugi su krivi zato što su dovoljno blizu, ili usput, što više kažnjenika toliko veći procenat, u pitanju je hapšenje na procenat, stalno otvoren konkurs, sportska razonoda za policiju. Lice sa postera nema problema sa tim, dok odlaze u noć tela za upotrebu, glasačka tela, apstraktnija od geometrijskih, plutaju u praznom prostoru noći. Čoveku treba uzor, rezonuju oni, s toga iza zakona skriveni, ali sa one strane, nedodirljivi, sigurni u kućama, bezbedni u nerazumnosti, piju besplatnu turu, još jedan krug.

Ljubav. Ne postoje suvišne stvari u ovom koridoru, broj, broj, ne zna se broj, svakako se zna broj, negde zapisan, ali nekako sličan, nekako ne znači ništa. Doći do izlaza sa ljudima i stvarima u rukama, kese, nekakvo imanje, nešto lično, uspomene i istoriji, i nekako doći do kraja koridora, ne zna se zašto. Valjda kao vazduh koji traži otvore da izađe iz kutije, kao voda iz probušenog kazana, teče silama fizike. Bitno je sačuvati kretanje, svako stajanje je prilika za umor, kad se neko opusti, umor dolazi, vreba. Doći na svojim nogama ili nošen, tamo gde je ništa obećano, već samo izvesno zamišljeno nešto, što je još daleko, molim vas dođite sutra, još jedan dan, i prođe dan.

Diskovi. Svakom treba pružiti šansu da je upropasti. Takoreći, svako ima pravo da sve upropasti. Upropastiti stvari slobodno, bezrazložno, sa lakoćom, opušteno. Gospodine, profesore, da li čujete ovo, to je stiglo jutros, poštom. Poštarinu smo platili iako nismo znali šta je u paketu i ko šalje. Profesore, gospodine, mi smo imali viziju, govorili ste nam da nam treba vizija, i dobili smo napokon jednu viziju koja nam je rekla da je u paketu nešto interesantno, profesore. A i besplanto je, profesore, i što ne bi uzeli, samo poštarina. Kažu da je sve besplatno, bila je neka akcija, promotivna prodaja.

Svakodnevna kafa. O-ho, na prazan stomak, kome se to žuri?

Noćni sabraćaj. Bogata ponuda, veselo društvo u predgrađu, mogućnost kreditiranja, sagledavanje rezultata, sveža strategija, čvrsta valuta i kupovna potencija, previše šećera u kafi, za sve noći koje su bile, slavimo, pevamo. Ne postoji drugi put, treći put, šesti put, svaka proliferacija je iluzija manipulatora sa ateističkog kontinenta, e pa da, jeste, dobra fora za mamurluk koji govori. Samokritika koja mora doći kao higijena stopala koja kroče inteligibilnim putevima, ovde nije znak priznavanja greške. Oni koje mrzi da hodaju, ostaju u svom komšiluku, slušaju petarde za božić. A grešaka je svuda po malo, kao jedan polukorak i vraćanje, novi korak. Dakle, gubi li se kredibilitet izveštača iz noćnog saobraćaja samim tim što se isti više skoro ne posećuje. Što se živi u trgovinskim lancima. Najnoviji modeli, bela tehnika, maštanje o sportu, o srednjoj evropi. Nema šta da se kaže, zdravstveno osiguranje je isteklo pre nekoliko dana, isto kao i zdravlje, nikada niko nije dovoljno daleko od noćnog saobraćaja.

Ljubav. Celokupnost radnog stola je izvor postojanog rada, stolari su oni koji sede ispod njega držeći ga umesto nogara. Oni su ti, došli sa južnih brda da podupiru sve. Kaljavi i neobrijani, neka se gone odakle su došli. Ovaj grad, moje omiljeno đubrište, oaza roze boje, zapravo rudnik nepotrebne rude koju prodajemo jedni drugima. Nekako je bilo više monotonije u predgrađu ranije, sada meštani nalaze nove izvore samozabave i samozaborava. Deset godina je dosta, termini o kojima govorimo su mnogo manji, baš kao i novac kojim raspolažemo. Nešto sitinine, za šibice. Ostali žive u nepomućenom ponosu, blesavosti, opijeni formom samogledanja. Kao da su prvi put videli sebe u ogledalu. Navodno im to nije bilo dozvoljeno ranije. Ali, sada su navodno progledali. I videli su sebe, prljave, krezube, izborane, i zavoleli su sliku sebe. Zapravo, to je jedina zabava danas. I to je ona slabost na koju se potencijalni proleteri tako lako navikavaju. Ona lepa reč koja ih topi.

Diskovi. Moramo pratiti sve recke u vremenu. Aha, reče poslužavnik sa inicijativom. Nema recke koja može da se utisne kasnije, nego dva dana od kada je zamišljena. Aha, reče poslužavnik sa inicijativom, dva dana. I onda se može reći da je recka baš tamo gde treba da se nalazi, i da su sve recke u nizu dobro postavljene na ovom stolu (ispod kojeg su i dalje ljudi sa brda zgužvani zajedno). Tada se može reći da smo dobro postavili sve recke na svoje mesto i da je ovaj sto jedan aktuelan sto. Aha, poslužavnik opet potvrđuje i uz borbeno servilnu inicijativu dodaje, odlično su postavljene sve recke. Tako će ovaj sto imati sve recke kao što se može očekivati i od svih drugih stolova, u dalekim zemljama, na primer, odakle pamtimo da su prvi stolovi originalno došli. Vrsni majstori sa kojima je prava sreća proslavljati ove praznike neka se daju odmah naoštriti za rad, sa otvaranjem novih pogona za proizvodnju stolova, kao i pogona za njihovo korišćenje, zatvorili smo jedan krug. Neki bi rekli da smo monopolisti, ali došli smo na pusto tržište i sve sami izgradili, a to nam daje za pravo. Aha, to nam daje zapravo i još mnogo više, reče poslužavnik još jednom.

Svakodnevna kafa. Čekajući povratak trofazne struje, prah iz kesice mene truje.  

Kakva hrabrost. Zadivljujuće jednistvo horde u povratku u pra-mater i tlo muljavo.

Toliko.

Neko je ispremeštao nameštaj po kući. Traže se papuče, neudobno je. Onda ću koju reč da pošaljem, opet reka nezadovoljstva i tmurne ahedonije će poteći. U more sivila. Ono što smo čekali, ne? 

Noćni saobraćaj. Izvinjavanje na prekidu, može biti bitno, a opet možda ne, samo trivijalno, bez slobode za delanje, samo za hrkanje i gunđanje u bradu. Elem, trebalo bi se reći nešto o taksistima što plove saobraćajem bahato, svirepo se igrajući ličnostima, saplitavši u sopstveno blato, vrebajući prvi roštilj brojeći nikad vraćeni plod hajdučije koji je u žurbi pokupljen u ovom materijalnom svetu bez ukrasa, o, bez transcendentalne suštine, u dekadama rušenja, transparencije polne požude. Zvone zvona, međutim, zlatni lančići, ručni satovi, šuškavi koraci odzvanjaju ulicom, vraćaju se, eno tamo. Zbog čega opraštaš, čemu se nadaš? U drugim vestima sve je poskupelo. Biće sreće ako ostane dovoljno za neki sirup od višanja ili pomorandže.

Ljubav. Nastava se odvija u promenjenim uslovima i deca su luda, profesori su normalni. Kolege, pak, su zavidne, nadasve ljubomorne za priznanje vrhovnog. Gledaš istini u usta, vidiš karijes, tužno. Lep čovek, dvadesetih godina a ništa da nađe da radi. Nema ni automobil a otišao bi daleko. Čak iza Temišvara, tamo žive huni, tamo su prostranstva, ima tundre velike kao površina meseca, vrebaju kozaci, nepoznate kuhinje čekaju. Putuj slobodno bez brige, medvedi plešu na zvuk tvojih koraka, a ti se ne bojiš, jer isti si kao medved.

Diskovi. Kazna je ignorisanje, reče profesor, i zagrize veliki sendvič sa šunkom pri čemu je ispao komadić sira na pod otkotrljavši se iza radnog stola, blizu produžnog kabla na koji je bio priključen štampač koji je voleo da piše nonsens jer je iz Singapura.

Svakodnevna kafa. Niko nije primetio da je bez kofeina.